Komo

Bio je utorak, bio je početak novembra, bio je sunčan i topao dan, i nikako nisam znao baš tačno, ni zbog čega, ni zašto, ni kako se to desilo, ništa nisam tada znao, ali eto, tako je bilo, našao sam se u tom avionu za Cirih, sedeo sam na svom sedištu, u avionu švajcarske avio-kompanije. U Cirihu je trebalo da presedam za Milano. To sam znao. U Milanu je trebalo da me sačeka vozač i da me prebaci do mesta Belađo, na jezeru Komo. To je bilo sve što sam znao.
Imao sam pasoš s italijanskom vizom koju sam bez problema dobio u Beogradu, nešto novca kod sebe, i imao sam u džepu poziv od te strane fondacije, bio sam tada, za njih, još uvek, nekakav mladi pisac iz Srbije, koja je bila u očajnom stanju, i u kojoj je bilo loše živeti. I ne znam kako, i nikada to nisam ni saznao, ali dobio sam tu stipendiju, da mesec dana provedem na jezeru Komo, da tamo radim i pišem na miru. To je bila njihova ideja, ne moja. Mene tada nikakav rad i nikakvo pisanje na miru nije zanimalo. Nikakav rad uopšte me tada nije zanimao. Od objavljivanja knjiga sam već odustao. U Srbiji je zaista bilo loše, bilo je užasno, ali meni i ne toliko, mogao sam da preživim, radio sam razne poslove po malo, i živeo, uspevao u tome.